ICS

Radno mesto:
državni službenik – posao ili privilegija

Srbija

Na žalost, matematika, iako objektivna i egzaktna nauka, ovde je iskorišćena da se promene izvedu brzo, da se zadovolje procenjeni kriterijumi u broju onih koji će se baviti državnom upravom u operativnom smislu, da se ostvare neophodne i nužne uštede. Ova objektivna nauka, dala je prostor za subjektivnu ocenu onih koji bi trebalo da ostanu i onih koji moraju da odu. Time su zamenjene teze, jer je težište reforme državne administracije, odvojilo državnu administraciju od onih koji je čine, pa se reforma umesto sistemskim rešenjima, bavila pojedinčnim brojkama i viškovima.

Mora se priznati, da su godine iza nas, od državne službe, umesto privilegije rada za najznačajnijeg poslodavca u zemlji, stvorile „prinudno utočište“ za značajan broj onih koji jesu, ali i onih koji nisu zaslužili da u administraciji rade, da su se stvorili svi neophodni uslovi da je zaposlenje u državnoj službi „doživotan posao“, a ne kategorija koja se unapređuje i menja, da su radna mesta imenovani opisi poslova, a ne profesija. Međutim, poslodavac je utvrdio takve uslove, definisao takve procedure, utvrdio pravila, a pre svega promovisao državnu službu kao „siguran posao“, a ne kao mesto rada gde se obavljaju važni i ključni procesi za jednu državu.

Sve je ovo dovelo do novih podela. Prvo, kreiran je stav javnog mnenja da u okviru državne službe rade nestručni, lenji i nesposobni ljudi, koji pored toga što ne znaju da rade svoj posao, posao i ne rade uopšte. Drugo, državni službenik, u ličnoj potrebi da se odbrani od ovakve grupne kvalifikacije, počeo je da se odvaja od institucije za koju radi, podržavajući ovaj stav „iznutra“, čime je samo potvrđivao pretpostavke javnosti.

Istovremeno odvijala su se dva (ne)zavisna procesa. Prvi, koji je doveo do toga da se brojni profesionalci u ovoj oblasti distanciraju od ovakvog stava ili napuštanjem državne uprave ili asimiliranjem u masu onih koji rade u državnoj službi, a ne za državnu službu. Drugi, u pravcu ličnog promovisanja i isticanja ličnih zasluga pojedinaca. Rezultat ovih procesa nametnuo je individulni, naspram kolektivnog cilja, čime je negiran osnovni postulat državne administracije, a to je sistemsko, timsko i sinhronizovano stvaranje i sprovođenje državnog uređenja jedne zemlje.

Urušavanje važnosti poslova kreiranja i sprovođenja javnih politika, donošenja zakona i normativnih okvira, sprovođenja zakona, profesionalizam u pružanju kvalitetnog servisa građanima i privredi, prestalo je da bude privilegija, već posao onih koji su „ostali“. A u skladu sa reputacijom, uspostavili su se i modeli ponašanja.

Ni jedna reforma državne uprave neće pokazati dobre rezultate ukoliko ne profesionalizuje rad onih koji u upravi rade, a da bi se to dogodilo neophodno je vratiti kredibilitet i reputaciju državne uprave kao celine, a ne kao grupe pojedinaca. To se neće postići promovisanjem pojedinačnog primera i individualaca, već uspostavljanjem državnog aparata koji se timski, sistemski i sinhronizovano nosi sa svim izazovima modernog upravljanja državom. Državna uprava nije i ne može biti grupa pojedinaca, već sistem u kome se ogleda privreda, ali i stabilan rast jedne države.

Sa ovako postavljenom reputacijom državne uprave, ona ne samo da ne može da se sistemski razvija, već postaje neatraktivan poslodavac za sve one koji će u budućnosti tražiti profesionalne izazove u ovoj oblasti i koji će imati šta da ponude. Državna uprava uvek i u svakom trenutku mora biti iznad državnog službenika, ali ne tako što će se na konstantnim primerima zloupotreba pojedinaca urušavati kredibilitet sistema kao celine i nevešto ukazivati na to da niko nije van zakona – to se podrazumeva, već tako što će se promovisanjem važnosti poslova državne uprave, stvoriti uslovi da državni posao ponovo postane profesionalna privilegija, a ne samo mesto rada.

---

Autor: Milica Jovanović, senior konsultatant na poslovima reforme javne uprave iz oblasti upravljanja ljudskim resursima u javnoj upravi, aktivni učesnik reforme javne uprave u Republici Srbiji na projektima Svetske Banke i UNDP-a, poslednjih 15 godina bavi se procesima na unapređenju upravljanja kompanijama različitih veličina i strukture vlasništva na području Zapadnog Balkana, autor je dve knjige, živi i radi u Srbiji